Tekst ažuriran 27. jula 2026.

Otac je preminuo pre nekoliko meseci. Kuća je i dalje upisana na njegovo ime, banka traži rešenje o nasleđivanju, a u porodici se već čuje da je nekome nešto obećano za života. Poziv za ročište kod javnog beležnika stigao je poštom, sa naznakom da se naslednici izjasne o nasleđu. Do tog trenutka niko nije razmišljao o tome šta tačno ulazi u zaostavštinu i ko sve ima pravo na deo. Nasledno pravo postaje konkretno tek kada ostavinski postupak počne, a tada je deo odluka već nepovratan.

Šta uređuje nasledno pravo u Srbiji

Nasledno pravo je skup pravila po kojima imovina preminulog lica prelazi na druga lica. Osnovni propis je Zakon o nasleđivanju, dok se sam postupak sprovodi po pravilima Zakona o vanparničnom postupku. Imovina koja prelazi na naslednike naziva se zaostavština, preminulo lice je ostavilac.

Zaostavština prelazi na naslednike u trenutku smrti ostavioca, po sili zakona. Rešenje o nasleđivanju koje se donosi kasnije samo utvrđuje ono što je već nastupilo. Ta razlika izgleda akademski dok ne dođe do prodaje nepokretnosti, isplate sa računa u banci ili upisa u katastar nepokretnosti, jer se bez pravnosnažnog rešenja u praksi ne može ništa od toga.

Postoje samo dva osnova nasleđivanja: zakon i testament. Treći ne postoji. Ugovor kojim neko za života ugovara sopstveno nasleđe naš pravni sistem ne poznaje i takav sporazum ne proizvodi dejstvo, bez obzira na to koliko je porodica oko njega saglasna. Usmeni dogovori braće i sestara o tome ko šta uzima nemaju snagu sve dok se ne pretoče u formu koju zakon priznaje.

Ko nasleđuje ako nema testamenta?

Kada ostavilac nije sačinio testament, zaostavštinu nasleđuju zakonski naslednici, prema naslednim redovima. Zakon o nasleđivanju predviđa četiri nasledna reda. Naslednici bližeg reda isključuju naslednike daljeg reda, pa se na sledeći red prelazi tek kada u prethodnom nema nikoga ko može i hoće da nasledi.

Nasledni redovi su postavljeni ovako:

1. Prvi nasledni red: deca ostavioca i njegov bračni drug, koji nasleđuju na jednake delove. Ako neko od dece ne nasledi, na njegovo mesto stupaju njegovi potomci, po pravu predstavljanja.
2. Drugi nasledni red: roditelji ostavioca i bračni drug. Ako roditelji nisu živi, njihov deo prelazi na njihovo potomstvo, dakle na braću i sestre ostavioca i dalje na njihovu decu.
3. Treći nasledni red: dedovi i babe ostavioca i njihovo potomstvo, po lozama.
4. Četvrti nasledni red: pradedovi i prababe, a zatim dalji preci, po istom principu.

Ako nema nijednog zakonskog naslednika, zaostavštinu nasleđuje Republika Srbija, koja se nasleđa ne može odreći.

Dve stvari se u praksi najčešće ne znaju. Prva: bračni drug ne nasleđuje u prvom naslednom redu ako ostavilac nije imao potomstvo, nego u drugom, zajedno sa roditeljima. Druga, teža: vanbračni partner nije zakonski naslednik. Zajednica koja je trajala dvadeset godina i imovina koja je zajednički sticana ne menjaju taj rezultat automatski, i tu se stvari po pravilu rešavaju drugim pravnim putevima, a ne u ostavinskom postupku. Koji su to putevi zavisi od toga šta se dokazima može potkrepiti, pa je razgovor sa advokatom u toj situaciji korisniji pre nego posle ročišta.

Šta je nužni deo?

Nužni deo je deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao slobodno da raspolaže, jer po zakonu pripada najbližim srodnicima. Postoji i kada testament kaže nešto drugo. Krug nužnih naslednika uži je od kruga zakonskih naslednika, a visina nužnog dela vezana je za deo koji bi nasledniku pripao po zakonu.

Potomcima, usvojenicima i njihovim potomcima, kao i bračnom drugu, nužni deo iznosi polovinu onoga što bi im pripalo po zakonskom redu nasleđivanja. Ostalim nužnim naslednicima, među kojima su roditelji, braća i sestre, dedovi i babe, pripada trećina, ali samo pod dodatnim uslovom: da su trajno nesposobni za privređivanje i da nemaju neophodna sredstva za život.

Nužni deo je razlog zbog kojeg testament ne zatvara priču onako kako ljudi očekuju. Zaveštanje kojim se ceo stan ostavlja jednom detetu ne znači da drugo dete ostaje bez ičega. Isto važi i za poklone učinjene za života, koji se pod određenim uslovima uzimaju u obzir pri računanju povrede nužnog dela.

Da li je nužni deo u konkretnom slučaju povređen, ne vidi se iz teksta testamenta. Vidi se tek kada se utvrdi vrednost cele zaostavštine, kada se pregleda šta je i kome pokloneno za života i kada se uporedi sa onim što je nasledniku stvarno pripalo. To je računica koja se radi nad dokumentacijom, a ne po pravilu, i zato se odgovor na pitanje „imam li pravo na nužni deo“ ne može dati preko telefona.

Testament i raspolaganje imovinom za života

Zakon poznaje više oblika testamenta. Svojeručni testament, testament sačinjen pred svedocima, testament sačinjen pred sudom ili javnim beležnikom, i, u izuzetnim okolnostima, usmeno zaveštanje. Svaki oblik ima svoje uslove punovažnosti, i najveći broj sporova oko testamenta ne pokreće se zbog sadržine, nego zbog forme i zbog sposobnosti za rasuđivanje u trenutku sastavljanja.

Postojanje testamenta proverava se i uvidom u Registar zaveštanja, pa se testament ostavljen u fioci ne mora pojaviti u postupku ako niko za njega ne zna.

Pored testamenta, imovina se za života može preneti i ugovorom. Ugovor o poklonu, ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života proizvode različite posledice, i to upravo u odnosu na nužni deo i na kasniji ostavinski postupak. Ono što je za jednu porodičnu situaciju dobro rešenje, u drugoj otvara spor koji traje godinama. Izbor između njih ne donosi se prema tome kako se ugovor zove, nego prema tome ko sve postoji u krugu naslednika, kakva je imovina i šta se želi postići, pa se procena radi tek uvidom u kompletnu dokumentaciju.

Kako izgleda ostavinski postupak?

Ostavinski postupak je vanparnični postupak u kome se utvrđuje ko su naslednici, šta čini zaostavštinu i koliki deo kome pripada. Pokreće se po službenoj dužnosti, pošto matičar dostavi sudu izvod iz matične knjige umrlih. Naslednici ga po pravilu ne pokreću sami, mada zainteresovano lice može podneti predlog.

Mesna nadležnost određuje se prema poslednjem prebivalištu ostavioca. Za teritoriju opštine Varvarin to znači Osnovni sud u Kruševcu, sa sudskom jedinicom u Varvarinu. Sud potom rešenjem poverava sprovođenje postupka javnom beležniku, koji u tom predmetu postupa kao poverenik suda. Beležnika naslednici ne biraju, već se predmet dodeljuje po unapred utvrđenom rasporedu, a sud zadržava nadzor nad njegovim radom.

Postupak grubo teče kroz sledeće faze:

1. Sastavljanje smrtovnice, sa podacima o ostaviocu, njegovim srodnicima i imovini koja je poznata.
2. Zakazivanje ročišta i pozivanje naslednika i drugih zainteresovanih lica.
3. Utvrđivanje sastava zaostavštine i provera da li postoji testament.
4. Uzimanje naslednih izjava.
5. Donošenje rešenja o nasleđivanju, koje ima isto dejstvo kao da ga je doneo sud.

Postupak je zamišljen kao brz. Brz ostaje samo dok je sve nesporno. Čim se pojavi spor o tome šta ulazi u zaostavštinu, da li je testament punovažan ili ko je uopšte naslednik, javni beležnik ne odlučuje o toj spornoj činjenici. Postupak se prekida, a stranke se upućuju na parnicu, i tu se vremenski okvir menja iz osnova. Koliko će trajati zavisi od broja naslednika, od toga da li ima nepokretnosti neupisanih u katastar i od toga da li se spor javi, pa se realan okvir može proceniti tek uvidom u konkretan predmet.

Rešenje o nasleđivanju takođe ne znači da je stvar završena. Kada više naslednika nasledi istu nepokretnost, oni po pravilu postaju suvlasnici na idealnim delovima. Od tog trenutka nijedan od njih ne raspolaže kućom ili njivom sam, a prodaja sopstvenog suvlasničkog dela otvara pravo preče kupovine ostalih suvlasnika, koje se mora poštovati u propisanoj formi. Podela suvlasništva je poseban postupak, sa sopstvenim pravilima i sopstvenim troškom.

Protiv rešenja o nasleđivanju dozvoljena je žalba, u kratkom zakonskom roku koji teče od dostavljanja rešenja. Rokovi u ovoj materiji su kratki, a propuštanje po pravilu znači gubitak prava, pa je proveru roka najbolje obaviti odmah, a ne kada rešenje postane pravnosnažno.

Nasledna izjava je odluka koja se ne popravlja

Nasledna izjava je izjava naslednika da prihvata nasleđe ili da ga se odriče. Deluje kao formalnost na ročištu. Nije.

Odricanje se ne može opozvati. Odnosi se na ceo nasledni deo, ne na jednu stvar iz zaostavštine, a po pravilu proizvodi dejstvo i prema potomcima onoga ko se odrekao. Naslednik koji se ne izjasni ne ostaje neutralan, jer se u tom slučaju smatra da je nasleđe prihvatio, sa svim posledicama, uključujući i odgovornost za ostaviočeve dugove do određene granice. Ta odgovornost se u praksi često potceni. Dug koji naslednici nasleđuju zajedno sa imovinom ne mora biti utuživ, jer je moguće da je u međuvremenu nastupila zastarelost potraživanja, ali procena toga traži uvid u to kada je obaveza dospela i šta se u međuvremenu dešavalo.

Postoji i razlika između odricanja od nasleđa i ustupanja svog dela drugom nasledniku, koja u konkretnom slučaju vodi različitom poreskom i imovinskom ishodu. Koja formulacija odgovara nečijoj situaciji zavisi od toga ko su ostali naslednici i šta se želi postići, i zato se izjava na ročištu ne bi smela davati na osnovu onoga što je neko čuo od komšije. Greške napravljene u prvom koraku kasnije se teško ispravljaju.

Najčešće greške u praksi

Neke situacije se ponavljaju gotovo pravilno.

Zaostavština koja godinama stoji neraspravljena. Rok za pokretanje nije propisan, pa se dešava da se ostavina posle dede ne raspravi, a onda posle deset godina umre i otac. Tada se ne vodi jedan postupak, nego više njih, sa krugom naslednika koji se u međuvremenu udvostručio.

Imovina koja nije upisana ili nije usklađena sa stvarnim stanjem. Dograđena kuća bez upisa, njiva koja je i dalje na pretku iz treće generacije, stan otkupljen bez sprovedene promene u katastru nepokretnosti. Sve to izlazi na videlo tek u ostavinskom postupku i po pravilu ga zaustavlja. Za deo takvih slučajeva postoji poseban put, upis u katastar po starim ispravama, ali da li se on može iskoristiti zavisi od toga kakvu ispravu porodica zaista ima u rukama.

Oslanjanje na porodični dogovor. Nagodba u kojoj svi klimaju glavom na ročištu ima smisla samo ako je precizno formulisana u zapisniku. Ono što nije zapisano ne postoji.

Propušteno ročište. Naslednik koji je van zemlje ili koji smatra da ga se to ne tiče, jer je već obećao da neće ništa tražiti, i dalje ima svoj pravni položaj i tu nastaje najveći broj kasnijih sporova.

Pokloni učinjeni za života koji se posmatraju izolovano. Roditelj koji jednom detetu prepiše stan uveren je da je stvar rešena. U ostavinskom postupku taj poklon zna da bude ponovo na stolu.

Kada je vreme da se uključi advokat za nasledno pravo

Nije svaki ostavinski postupak razlog za angažovanje advokata. Kada su naslednici nesporni, imovina uredno upisana, a odnosi u porodici dobri, postupak zaista prođe glatko.

Situacija je drugačija ako postoji testament ili sumnja u njegovu punovažnost, ako je za života zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju ili ugovor o poklonu, ako se pominje nužni deo, ako je neko od naslednika u inostranstvu, ako imovina nije upisana, ako je već propuštena ostavina iza ranije preminulog srodnika ili ako se očekuje da odnosi neće izdržati podelu. U tim slučajevima trošak provere dokumentacije neuporedivo je manji od troška parnice koja iz nje nastane.

Pre nego što se preduzme bilo koji korak, korisno je proveriti dokumentaciju sa advokatom, naročito pre samog ročišta, jer se posle date nasledne izjave prostor za manevar bitno sužava.

Zaključak

Nasledno pravo u Srbiji počiva na relativno jasnim pravilima. Zakon određuje ko nasleđuje kada testamenta nema, testament pomera taj krug ali ga ne ukida u potpunosti, a nužni deo ostaje kao granica slobode raspolaganja. Sam ostavinski postupak, pred javnim beležnikom kao poverenikom suda, u velikom broju predmeta protekne kao formalnost.

Problem nastaje tamo gde formalnost prestaje. Neupisana imovina, poklon iz devedesetih, vanbračna zajednica bez pravnog pokrića, dete iz prvog braka, testament koji je neko video jednom pre pet godina. Svaki od tih elemenata menja ishod, i nijedan se ne rešava opštim pravilom, nego uvidom u konkretne isprave.

Ako je u pitanju zaostavština u kojoj postoji makar jedan od tih elemenata, konsultacija pre ročišta menja mnogo više nego konsultacija posle njega.

Često postavljana pitanja

Koliko traje ostavinski postupak?

Trajanje zavisi od broja naslednika, od toga da li je imovina uredno upisana i pre svega od toga da li se javi spor. Nesporan predmet sa jasnom dokumentacijom rešava se relativno brzo. Čim se stranke upute na parnicu, okvir se menja iz osnova, pa se realna procena može dati tek uvidom u konkretan predmet.

Da li mi treba advokat za ostavinski postupak?

Ne u svakom slučaju. Kada su naslednici nesporni i imovina uredno upisana, postupak prođe bez zastupanja. Advokat je opravdan kada postoji testament, poklon učinjen za života, ugovor o doživotnom izdržavanju, naslednik u inostranstvu ili neupisana nepokretnost, jer se tada odluke donete na ročištu teško menjaju kasnije.

Šta ako se ne pojavim na ročištu?

Nepojavljivanje ne znači da neko prestaje da bude naslednik. Naslednik koji se ne izjasni po pravilu se smatra licem koje je nasleđe prihvatilo, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Rešenje o nasleđivanju donosi se i bez njegovog prisustva, pa se propušteno ročište kasnije nadoknađuje samo pravnim sredstvima u kratkim rokovima.

Može li se odricanje od nasledstva poništiti?

Nasledna izjava se po pravilu ne opoziva. Odricanje se odnosi na ceo nasledni deo i najčešće proizvodi dejstvo i prema potomcima onoga ko se odrekao. Osporavanje takve izjave moguće je samo pod uskim zakonskim uslovima, pa je pre davanja izjave svaka provera vredna više nego bilo koji kasniji pokušaj ispravke.

Da li vanbračni partner nasleđuje?

Vanbračni partner nije zakonski naslednik po Zakonu o nasleđivanju. Zaštita njegovog položaja rešava se drugim pravnim putevima, testamentom sačinjenim za života ili postupcima koji se odnose na zajednički stečenu imovinu. Koji je put moguć zavisi od dokumentacije i od toga šta se dokazima može potkrepiti.

Da li se plaća porez na nasleđe?

Naslednici prvog naslednog reda oslobođeni su poreza na nasleđe. Za ostale naslednike poreska obaveza postoji, a visina zavisi od naslednog reda i od utvrđene vrednosti nasleđene imovine. Poreska prijava podnosi se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju, u roku koji je propisan poreskim propisima.

Šta se dešava ako se imovina pronađe posle okončanog postupka?

Naknadno pronađena imovina ne znači da se ceo postupak ponavlja. O toj imovini se odlučuje posebno, uz oslanjanje na već utvrđen krug naslednika. Kako će se postupiti zavisi od toga šta je tačno pronađeno i u kakvom je pravnom stanju, pa je uvid u isprave prvi korak.

---

Autor: Slađana Miladinović, advokat, Varvarin. Član Advokatske komore Čačak od 2010. godine. Bavi se pretežno ugovornim, porodičnim i krivičnim pravom.

Tekst ima informativni karakter i ne predstavlja pravni savet u konkretnoj pravnoj stvari. Za procenu sopstvene situacije potrebna je konsultacija uz uvid u kompletnu dokumentaciju.